Pre­ma ne­zva­nič­nim po­da­ci­ma, jer to ni­ko­ga od nad­le­žnih ne bri­ne, pa da ih uči­ni zva­nič­nim, od­no­sno ni­ko zbog to­ga ne ha­je, pa i ne pro­vje­ra­va po­dat­ke, u Uži­ce se vra­ti ma­nje od pet od­sto svr­še­nih stu­de­na­ta sa dr­žav­nih fa­kul­te­ta u Su­bo­ti­ci, No­vom Sa­du, Be­o­gra­du, Kra­gu­jev­cu i Ni­šu (isti­na, pri­je go­di­nu da­na u Uži­ce se vra­ti­la Ma­ri­ja Dra­go­je­vić ko­ja je me­di­ci­nu za­vr­ši­la u Pod­go­ri­ci). Da­kle, bez ob­zi­ra što sti­ču di­plo­me u elit­nim srp­skim uni­ver­zi­tet­skim usta­no­va­ma ci­je­nje­nim u ci­je­lom svi­je­tu, oni te­ško do­la­ze do po­sla u Uži­cu i oko­li­ni. Da ne­vo­lja bu­de ve­ća, po­sao, na­ža­lost, u Uži­cu i ši­re, u Sr­bi­ji, i lak­še i br­že do­bi­ja­ju na­zo­vi stu­den­ti sa za­vr­še­nim pri­vat­nim fa­kul­te­ti­ma ko­je od­li­ku­je rad u ve­čer­njim ško­la­ma, po se­li­ma i va­ro­ši­ca­ma, i po­la­ga­nje is­pi­ta elek­tron­skim pu­tem iz udob­ne sob­ne fo­te­lje.
Jed­na od onih ko­ji se ni­je­su vra­ti­li u svoj rod­ni grad je i Uži­čan­ka Ana Vuk­sa­no­vić. Na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du ste­kla je zva­nje pro­fe­so­ra fran­cu­skog i en­gle­skog je­zi­ka. I, na­rav­no, po­že­lje­la da se od­mah za­po­sli. Po­sli­je bez­broj mol­bi upu­će­nih u pro­te­klih 15 go­di­na na sto­ti­ne adre­sa u Sr­bi­ji, ona će naj­zad ući u uči­o­ni­cu, pred đa­ke. Ali, ne u svo­joj ze­mlji, već u Man­džu­ri­ji u da­le­kom vi­še­mi­li­on­skom gra­du Har­bi­nu na kraj­njem sje­ve­ro­i­sto­ku Ki­ne, po­zna­tom po Fe­sti­va­lu zi­me i fi­gu­ra­ma od le­da. Ana je već pot­pi­sa­la ugo­vor sa ta­mo­šnjom Ško­lom je­zi­ka „Ti­an­tong”, obez­bi­je­đen joj je stan u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ško­le do ko­je mo­že pu­to­va­ti pje­ši­ce, a na po­sao tre­ba da se ja­vi po­čet­kom ma­ja.
– Na­kon di­plo­mi­ra­nja ra­di­la sam sa dva mi­ni­stra zdra­vlja, To­mi­com Mi­lo­sa­vlje­vi­ćem i Sla­vi­com Đu­kić De­ja­no­vić. Bi­la sam pi-ar, sa­vjet­nik mi­ni­stra za od­no­se s jav­no­šću, šef ka­bi­ne­ta, ali uvi­jek po ugo­vo­ru ta­ko da je sva­kom smje­nom Vla­de moj ugo­vor pre­sta­jao da va­ži. Tu su bi­la i dva ugo­vo­ra na pro­jek­ti­ma Evrop­ske uni­je za Mi­ni­star­stvo zdra­vlja, gdje sam ta­ko­đe bi­la an­ga­žo­va­na kao pi-ar eks­pert. I to je sve. Ni­je­sam ra­di­la u ško­li, iako sam kon­ku­ri­sa­la na sve stra­ne, pa vje­ru­jem da u Sr­bi­ji ne po­sto­ji prav­ni en­ti­tet ko­ji ne­ma mo­ju bi­o­gra­fi­ju. Po­red ško­la, kon­ku­ri­sa­la sam u sva­ku fir­mu i usta­no­vu, i mi­slim da sam za­slu­ži­la or­den za upor­nost u tra­že­nju ade­kvat­nog po­sla u Sr­bi­ji. Pro­blem je sva­ka­ko bi­lo i to što se ja pro­sto ne sna­la­zim u tom ha­o­su, lak­ta­nju, za­o­bi­la­že­nju pro­ce­du­ra, hva­ta­nju ve­za i kri­vi­na, fo­li­ra­nju i glu­ma­ta­nju ne­kih ne­po­sto­je­ćih ve­li­či­na, u im­pro­vi­za­ci­ji i od­ra­đi­va­nju po­sla. Zna­nje i is­ku­stvo odav­no ni­je­su na ci­je­ni u ovoj ze­mlji, ta­ko da je mak­si­mum ko­ji mi, fi­lo­lo­zi – ka­že Ana Vuk­sa­no­vić – mo­že­mo da do­stig­ne­mo, ne­ki kol cen­tar. Ili ne­što slič­no. Ja, na­rav­no, na to ne pri­sta­jem, me­ne to jed­no­stav­no ne za­do­vo­lja­va, iako mi­slim da ri­jet­ko ko­ji po­sao da­nas u Sr­bi­ji mo­že da obez­bi­je­di do­sto­jan­stven i pri­sto­jan ži­vot.
Svje­sna to­ga, Ana se ne­dav­no ja­vi­la na kon­kurs ko­ji je, ka­ko ka­že, go­to­vo ne­pre­kid­no otvo­ren, za pro­fe­so­ra en­gle­skog je­zi­ka u Ki­ni. I to u bi­lo kom di­je­lu ove ogrom­ne ze­mlje. Tač­ni­je, pre­ma Ani­nim ri­je­či­ma, je­dan pri­ja­telj je po­ve­zao sa agen­ci­jom ko­ja tra­ga za na­stav­ni­ci­ma, po­što Ki­na že­li da što ve­ći broj nje­nih gra­đa­na go­vo­ri vo­de­ći svjet­ski je­zik. Agen­ci­ja joj je us­po­sta­vi­la ve­zu sa ško­lom, i sve je bi­lo go­to­vo za se­dam-osam da­na. Ana ka­že da je u Ki­nu po­sla­la sni­mak odr­ža­nog ča­sa en­gle­skog je­zi­ka, na­pra­vljen u Be­o­gra­du, i od­go­vor je od­mah sti­gao. Sni­mlje­ni de­mo-čas sa dje­com svo­je pri­ja­te­lji­ce Je­le­ne s ko­jom je za­jed­no za­vr­ši­la gim­na­zi­ju u Uži­cu, i sa dje­com nje­nih pri­ja­te­lja, po­sla­la je za­jed­no sa bi­o­gra­fi­jom u Ki­nu i za ma­nje od ne­dje­lju da­na do­bi­la po­sao.
Ko­mu­ni­ka­tiv­na, uvi­jek na­smi­ja­na, dru­štve­na, sa teč­nim po­zna­va­njem dva svjet­ska je­zi­ka, uspje­la je, ka­ko ka­že, iz pr­ve. Uglav­nom se na po­čet­ku u ova­kvim pri­li­ka­ma u Ki­ni do­bi­ja ob­da­ni­šte. Ali Ana Vuk­sa­no­vić je do­bi­la za­po­sle­nje u Ško­li je­zi­ka, i sa nji­ma di­rekt­no pot­pi­sa­la ugo­vor ko­jim je ve­o­ma za­do­volj­na. Is­pa­da da je Ki­na El­ Do­ra­do za na­še pro­fe­so­re en­gle­skog, pi­ta­mo je.
–Pot­pu­no ste u pra­vu – ka­že Ana Vuk­sa­no­vić.
– Ki­na je do­ži­vje­la ne­vje­ro­va­tan pre­o­bra­žaj i još uvi­jek je u uspo­nu, nji­ho­va dje­ca su pod ve­li­kim pri­ti­skom obra­zov­nog si­ste­ma, ka­ko bi upi­sa­li što pre­sti­žni­ji, po mo­gućno­sti ame­rič­ki fa­kul­tet, ta­ko da je za­ni­ma­nje na­stav­ni­ka en­gle­skog je­zi­ka jed­no od naj­tra­že­ni­jih za­ni­ma­nja. Za­to Ki­ne­zi obez­bje­đu­ju za­i­sta od­lič­ne uslo­ve za na­stav­ni­ke stran­ce. Ima­te cio tim ko­ji s va­ma ra­di, ne pri­pre­ma­te sa­mi svo­je ča­so­ve kao ov­dje, već sve do­bi­je­te una­pri­jed, a ško­le su opre­mlje­ne naj­sa­vre­me­ni­jim teh­no­lo­gi­ja­ma i po­ma­ga­li­ma za uče­nje. Mo­ja ško­la iz­gle­da kao sve­mir­ski brod, ta­ko da bi im i naj­bo­lje ame­rič­ke ško­le po­za­vi­dje­le. Na va­ma je da vje­žba­te iz­go­vor i gra­ma­ti­ku sa stu­den­ti­ma, da ste na­smi­ja­ni, tač­ni, da po­štu­je­te pra­vi­la i za to će­te si­gur­no bi­ti na­gra­đe­ni. Na­stav­ni­ci su u Ki­ni vr­lo po­što­va­ni, po­seb­no iz na­šeg di­je­la Evro­pe i mo­že la­ko da se na­pre­du­je.
Na pi­ta­nje po­sto­ji li tre­ma s ob­zi­rom na to da je ovo ipak put u ne­po­zna­to, Ana od­go­va­ra da ima onu zdra­vu tre­mu jer po­sta­vlja se­bi vi­so­ke za­htje­ve i uvi­jek se pi­ta da li je do­volj­no do­bra. Ipak, ovo je za nju ogrom­na pro­mje­na. Svje­sna je to­ga gdje ide, po­go­to­vu što, s dru­ge stra­ne, već du­go če­zne, ka­ko ka­že, da kom­plet­no pro­mi­je­ni ži­vot­ne okol­no­sti.
– Ovu pri­ču ne­ka­ko od po­čet­ka osje­ćam u sr­cu kao svo­ju, ta­ko da sam mno­go vi­še uz­bu­đe­na i sreć­na. U sva­kom slu­ča­ju, ta­mo od­la­zim pot­pu­no otvo­re­nog uma i sr­ca, i si­gur­na sam da ću bi­ti za­do­volj­na – op­ti­mi­stič­kim to­nom na­po­mi­nje Ana.
Na­rav­no, pi­ta­li smo Anu ka­ko ro­di­te­lji gle­da­ju na ovu nje­nu od­lu­ku. U po­čet­ku, pri­zna­je, ni­je­su bi­li odu­še­vlje­ni bi­lo ko­jom nje­nom ide­jom da na­pu­sti ze­mlju, je­di­ni­ca je a ro­di­te­lji ipak vo­le da im je di­je­te tu, bli­zu. Ali, po­pu­sti­li su.
– Ni­ka­da mo­jim ro­di­te­lji­ma ni­je bi­lo la­ko sa mnom i sa mo­jim iz­bo­ri­ma, ali uvi­jek, pa i sa­da, ima­la sam nji­ho­vu po­dr­šku, i to mi je naj­va­žni­je i na to­me sam im bes­kraj­no za­hval­na. Oni su mi naj­va­žni­ji, osta­lo su sa­mo pro­la­zne eta­pe i smje­ne raz­li­či­tih ži­vot­nih okol­no­sti.
Ana je, na­i­me, ima­la se­dam go­di­na ka­da je sa­ma, avi­o­nom, oti­šla kod tet­ke u Či­ka­go, što je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih do­ga­đa­ja u nje­nom ra­nom dje­tinj­stvu. Že­lje­la je ova upor­na Uži­čan­ka, ili bo­lje re­ći – Zla­ti­bor­ka, da bu­de tre­ner u ka­ra­teu, odav­no je no­si­lac cr­nog po­ja­sa, a Ki­na će joj u re­a­li­za­ci­ji te nje­ne lju­ba­vi sva­ka­ko pru­ži­ti ne­vi­đe­ne mo­guć­no­sti:
– Da, sli­čan san po­sto­ji još uvi­jek, sa­mo što umje­sto ka­ra­tea, već go­di­na­ma vje­žbam taj-či i či­gong. To su tra­di­ci­o­nal­ne ki­ne­ske bo­ri­lač­ke vje­šti­ne ko­je se da­nas prak­ti­ku­ju uglav­nom za una­pre­đe­nje zdra­vlja, ta­ko da pla­ni­ram pa­ra­lel­no da usa­vr­ša­vam ove vje­šti­ne, da učim ki­ne­ski je­zik i da pro­pu­tu­jem ci­je­lu Azi­ju. Moj deč­ko, Ja­pa­nac, ta­ko­đe je ta­mo, ta­ko da će mi on bi­ti do­dat­na po­dr­ška i mo­ti­va­ci­ja. I pla­ni­ram da bu­dem naš am­ba­sa­dor u pra­vom smi­slu, da se po­ka­žem i pred­sta­vim naj­bo­lje što mo­gu i da po­mog­nem svim za­in­te­re­so­va­nim po­je­din­ci­ma ili in­sti­tu­ci­ja­ma da do­đu ili po­slu­ju sa Ki­nom – za­klju­ču­je ova ko­nač­no za­do­volj­na Uži­čan­ka.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić


Is­toč­na Mo­skva

Grad Har­bin je eko­nom­ski i po­li­tič­ki cen­tar kraj­njeg ki­ne­skog sje­ve­ra, glav­ni grad pro­vin­ci­je Hej­lung­đang. Raz­vio se za­hva­lju­ju­ći že­lje­zni­ci ko­ju su Ru­si kra­jem 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka gra­di­li kroz Man­džu­ri­ju i po­ve­za­li je sa Tran­ssi­bir­skom že­lje­zni­com. Na­kon Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je 1918. go­di­ne Har­bin je po­stao uto­či­šte za broj­ne iz­bje­gli­ce iz Ru­si­je, i bio je naj­ve­ći ru­ski grad van gra­ni­ca ta­da­šnjeg So­vjet­skog Sa­ve­za. Cr­ve­na ar­mi­ja ga je 1945. go­di­ne oslo­bo­di­la od Ja­pa­na­ca, a go­di­nu da­na ka­sni­je pre­da­la Mao Ce Tun­gu. Da­nas su u nje­mu vi­dlji­vi sa­ču­va­ni de­ta­lji pra­vo­slav­ne, ru­ske kul­tu­re i tra­di­ci­je, čak i broj­ne bo­go­mo­lje, pa ovo ne­ka­da­šnje ma­lo ri­bar­sko mje­sto s raz­lo­gom no­si i na­ziv „Is­toč­na Mo­skva”. Naj­ve­ća pra­vo­slav­na bo­go­mo­lja u Har­bi­nu je cr­kva Sv. So­fi­je. U po­sled­njoj de­ce­ni­ji sta­ra har­bin­ska zda­nja, me­đu­tim, za­mje­nju­ju no­ve mo­der­ne gra­đe­vi­ne. Har­bin je, ina­če, bli­zu Si­bi­ra, i po­znat je u svi­je­tu po Fe­sti­va­lu zi­me i iz­ra­di skulp­tu­ra od le­da. Za­jed­no sa pred­gra­đi­ma ima vi­še od 10 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka i de­se­ti je grad po ve­li­či­ni u Ki­ni.